O NAMA
Mom Ocu , od Francisca Contrerasa, MD
Ernestu Contreras Sr., MD ( 1915 – 2003)

Ti i tvoj osmeh, oče, neizrecivo nam nedostajete u Oazi Nade. Tvoja porodica, tvoji prijatelji i pacijenti te nikada neće zaboraviti. Hvala ti što si nam ostavio u nasleđe veru, nadu I ljubav. Tvoja uistinu najveća medicinska veština bila je tvoja bezuslovna ljubav za pacijente.

Nikad neću zaboraviti poslednje reči svog oca koje mi je uputio. Ove i mnoge druge zauvek su mi ostale urezane u sećanju. „ Lekar nikada pacijentu ne sme da kaže, ‘ Ništa više ne mogu za vas da učinim’. Lekar uvek može na neki način da nešto učini za pacijenta, čak iako to znači da ga drži za ruku samo tokom teške noći. “Još uvek mogu da vidim očevo lice dok mi ovo govori. Oči su mu gorele. Nikada nije izgubio iz vida da su njegovi pacijenti na prvom mestu ljudi. Njegova ljubav izrasla je u viziju bolnice koja će da brine o pacijentu u celini, o njegovom telu, mislima i njegovoj duši.

Na samom početku, on i njegovi savremenici bili su fascinirani talasom tehnoloških dostignuća u medicini. Međutim, za mnoge od njegovih kolega oduševljenje je išlo do toga da je postalo nezdravo. Kako su s jedne strane postali zavisni u odnosu na novu tehnologiju, s druge strane su uporedo razvili rastuću objektivnu distancu u odnosu na svoje pacijente. Mnogi od tih lekara su počeli da veruju da su najmudrije odluke one koje se donose bez sagledavanja emotivnog aspekta.

Tako, dok je većina njegove družine doktora radilo na tome da izgrade po njima zdravu profesionalnu distancu prema pacijentima, moj otac počeo je da provodi više vremena sa njima. Hteo je da upozna svog pacijenta i privatno. Morao je da sazna da li emotivni ili duševni stres može doprineti bolesti.

U jutro, ponašao se kao klasičan doktor. Prepisivao bi laboratorijske istrage, x-zrake, i lekove. Posle podne, ponašao se potpuno nekonvencionalno. Okupljao je svoje pacijente zajedno da razgovaraju, pevaju, smeju se i mole. Ohrabrivao ih je toplim rečima i zagrljajem. To je bila prekretnica za pacijente da počnu da se obraćaju Kontrerasovoj bolnici kao „Oazi Nade”.

Danas bolnica „Oaza Nade” je ustanova opremljena tehnološko najsavremenijom medicinskom opremom. Bolnica raspolaže sa poslednjom tehnološkom inovacijom kao što je digitalni CT skener i ventilatora koji se pale preko monitora kompjutera. Doktori imaju direktan pristup elekrtonskim medicinskim dosijeima pacijenata preko bez žične mreže i tako mogu prebacivati njihov dosije na kompjuter ili laptop. Pacijenti mogu surfovati internetom i mogu stalno biti u kontaktu sa svojim najmilijim preko digitalnih tel. linija. Međutim bolnica je imala vrlo skroman početak. Uzrok tome je bila delom i borba mog oca da se oslobodi zatočeništva ( načina shvatanja i razmišljanja ) stare medicinske zajednice koja je velikom brzinom pravila jaz između pacijenta i doktora.

1939 godine je moj otac počeo svoju karijeru u medicini. Tek diplomirajući iz vojno medicinske škole u Meksiko Siti-ju, izrazio je želju da specijalizuje tada novu granu medicine, patologiju. Ohrabren od strane njegovih profesora on prijavljuje specijalizaciju u dečiju bolnicu u Bostonu, ogranak Harvardskog fakulteta gde je i primljen. Izazove koje je tamo doživeo su bili nezaboravni, ali ni približno onima koji su ga tek čekali.
Po povratku u Meksiko mnogo pravi izazovi su ga čekali. Vojska ga je poslala u Tihuanu, koja je najsevernija tačka na poluostrvu Baja. Činjenica da je tada bio možda i jedini patolog u tom delu sveta učinili su mu zadatak mnogo težim.

Bolnice u San Dijegu su očajno tražile patologa i ubrzo su kontaktirale mog oca. U prvih nekoliko godina radio bi prepodne u San Dijegu a popodne u Tihuani. Tada je radio više nego ikad.

Šta je u stvari patolog, pitate se? Patolog je specijalista koji analizira krv i uzorke tkiva da bi utvrdio kakva vrsta bolesti je prisutna. Na primer: patolog ustanovljava pomoću biopsije da li je tumor benigni (dobroćudan) ili maligni (zloćudan). Tokom tih godina, moj otac je provodio sate i sate ispred mikroskopa svaki dan analizirajući tkiva koja su mu donosili drugi doktori na analizu. Tada je počeo da primećuje da su mnogi organi koje su doktori vadili u stvari zdravi i da je rađeno previše nepotrebnih operacija. Poznavao je ove doktore dobro i znao je da su njihove namere dobre međutim osećao je da je sam dijagnostički proces nedovoljan i da ga treba unaprediti i na taj način smanjiti broj nepotrebnih operacija.

Ljudi su bili zaintrigirani njegovim idejama i ponuđen mu je posao u San Dijegu u Kaliforniji u Mercy bolnici. Posao je dobio sa svom propratnom dokumentacijom ( zelena karta, i čak i državljanstvo ). Ponuda je bila izazovna ali je moj otac odbio. U njegovom srcu je osetio poziv svoje domovine kojoj bi njegov doprinos bio isto tako važan. I tako je odlučio da ostane, da ostavi mikroskop i da se posveti pacijentima sa namerom da poboljša dijagnostički proces.

Postoje momenti u životu koji vas promene kao osobu, koji promene pravac u kojem putujete zauvek. Za mog oca to je bilo 1963 godine kada ga je posetila Cecil Hofman. Cecil je imala rak. Pretrpela je nekoliko rundi konvencionalnog tretmana i rekli su joj da nema spasa. Odlučna da ne odustane okrenula se alternativnim terapijama. i našla je jednu…

Moj otac priznaje da je na početku Cecili davao malo nade da preživi ,pregledavši prognoze ostalih doktora. Međutim, alternativni metodi za borbu protiv raka koje je moj otac primenjivao su joj ulili novu nadu i vraćali joj snagu. Kako su tretmani napredovali, moj otac se potpuno zadivio načinom na koji se proces lečenja odrazio na Cecil. Tu je ležala žena koju je konvencionalna medicina lečila bezuspešno od raka i na kraju i proglasila za beznadežan slučaj, a koja je počela da pokazuje znake ozdravljenja. Na kraju moj otac nije imao drugog izbora nego da prizna da je Cecil Hofman potpuno izlečena od raka.

Ubrzo su se glasine pročule i moj otac i majka su se našli pred dilemom. Kancelarija za konsultacije je postajala sve manja od silnih pacijenata..nametalo se pitanje šta raditi sa onima kojima je potrebno bolničko lečenje ?

Bolnica Oaza Nade je praktično osnovana u našoj kući. Moja majka,Rita Contreras Mellado je uvek nalazila rešenja za sve izazove. Kada je bilo očigledno da je pacijentu preko potrebno bolničko lečenje ona bi nas decu poslala kod komšija. Naše sobe su bile sobe pacijenata, moja majka je bila prva medicinska sestra i prvi administrator bolnice Oaza Nade.

1966 god. moji roditelji su bili na odmoru i išli su putevima kojima je išao apostol Paul u toku njegovih misionarskih putovanja. Kada je vodič saznao da je moj otac doktor, odveo ga je u prastaru bolnicu u Pergamu. Oči moga oca su se otvorile kada je saznao da je u to doba fizička, emocionalna i duhovna terapija bila uključena u svaki proces lečenja. Tog momenta je shvatio problem moderne medicine, doktori su zaboravili da pacijent ima telo, misao, duh… njihov fokus bio je isključivo bolest u telu.

Prihvatajući viziju lečenja cele osobe moj otac je započeo misiju koja je uključivala poboljšanje fizičke, emocionalne i duhovne brige za pacijenta. Imao je viziju ustanove koja bi pružala kvalitetnu medicinsku uslugu uz emocionalnu i duhovnu podršku. Vizija je bolnica Oaza Nade.

Do dana današnjeg naš vodič je ova vizija. Nastavljamo sa uključivanjem nauke, samilosti i vere u sve što radimo. Verujemo da će potrebe pacijenta odrediti koje mu se terapije trebaju dati. Mi nastavljamo sa objedinjavanjem širokog broja modela tretmana od proizvedenih lekova do prirodnih, od konvecionalnog do duhovnog metoda i pored svih promena koje su se dešavale u našim ustanovama, principi po kojima se vodimo su ostali isti.

Nakon svega, sve počinje i završava se sa filozofijom. Razmislite… Bez obzira u kojoj ste oblasti, najveće zvanje je doktor filozofije .Postoje doktorati iz imunologije, antropologije, matematike i književnosti… To je zato što filozofija oblikuje sve što radite.
Filozofija koju je moj otac uspostavio u bolnici Oaza Nade može biti definisana kroz dva vodeća pravila koja je dao medicinskom osoblju:

1) nemoj naškoditi
2) voli pacijenta koliko voliš sebe

Tako jednostavno a tako mudro. Ukoliko lekar razmišlja na bazi ovih principa svaki dan će biti podstaknut da pronađe najefikasniji način lečenja sa najmanjim negativnim posledicama.

Na žalost onkolozi danas gube viziju opšteg stanja pacijenta i njegovog zdravlja, zbog preteranog fokusiranja na uništavanje tumora . Sadašnji doktori nenamerno ugrožavaju kvalitet života pacijenata u svojem slepom nastojanju da eliminišu bolest.

Doktori iz bolnice Oaza Nade su prihvatili drugi način rada. obavezani zakletvom da ne povrede i da vole svoje pacijente, mi nudimo samo terapije koje imaju za cilj poboljšanje pacijentovog opšteg zdravstvenog stanja bez narušavanja kvaliteta njegovog života. Ukoliko ustanovimo da će terapija sa sokom pomoći pacijentu mi mu je nudimo… Ukoliko verujemo da će hemoterapija pomoći pacijentu mi mu je nudimo… Međutim uvek primenjujemo terapije koje neće prouzrokovati negativne posledice koje će ugroziti kvalitet života pacijenta.

Došao sam do zaključka da je moj otac tačno znao šta radi kad je krenuo na put kojim se malo ko od njih usude da krenu, pre mnogo godina. Njegova odluka je promenila živote mnogih ljudi u zadnjih 40 godina…