Enzimi

 

ENZIMSKA TERAPIJA KOD KANCERA, PREVENCIJA I LEČENJE

(Megazyme Forte+Plus) Enzimi su molekuli koji deluju kao katalizatori svih hemijskih reakcija u telu i neophodnih su za održavanje života. Postoje dve osnovne kategorije : digestivni enzimi koji deluju u želudcu i razlažu hranu da bi se hranljive materije mogle apsorbovati, i metabolički ( ili sistemski ) enzimi čiji primarni posao počinje u krvotoku varenjem stranih otpadaka pre odlaska u telesna tkiva gde nastavlja obavljanje ove i drugih funkcija. Hronični nedostatak enzima slabi imuni sistem, doprinosi bolesti, i na kraju dovodi do bolesti poput kancera. Obe enzimske vrste se proizvode u telu, ali su takođe prisutni u sirovoj hrani i kroz suplementaciju. Za postizanje i održavanje optimalnog zdravlja, adekvatna upotreba oba vida njihovog unosa su važna.

Postoji dvadeset dve vrste enzima koji se proizvode u telu, pre svega od strane pankreasa, i ta proizvodnja se smanjuje kako starimo (1). Tri osnovna digestivna enzima su amilaze, lipaze i proteaze koji razlažu ugljene hidrate, masti i proteine. Pored toga, celuloza i laktoza razlažu vlakana u mlečne proizvode. Ovi enzimi rade u želudcu za vreme pred varenja, međutim, kada je hrana kuvana ili obrađena njeni enzimi su uništeni. Konzumiranje denaturisane hrane opterećuje telo u nastojanju da se obavi ceo proces pred varenja.

Usled nedovoljnog pred varenja, telo proizvodi veću količinu želudačne kiseline pokušavajući da izbalansira neravnotežu. To dovodi do refluksa kiseline, gorušice, gasova, nadutosti i pothranjenosti (čak i gojaznosti osoba, zbog nepotpunog varenja). Delimično svareni proteini istruliće u crevima formirajući toksične supstance. Kada ovi toksini jednom prodru u krvotok, oni slabe imuni sistem i doprinose nastanku mnogih ozbiljnih zdravstvenih problema pošto se akumuliraju u tkivima u celom telu. Konzumiranje sirove hrane, smanjivanje količina kuvane i obrađene hrane što je više moguće, temeljno žvakanje hrane koje je dobro da se aktiviraju enzimi u pljuvački, kao i redovna suplementacija enzima za varenje obroka pomoći će da se neutrališu posledice nedostatka enzima. Enzimima bogata hrana obezbeđuje njihovo kompletno varenje i ostavlja u telu zalihe na raspolaganju za druge procese.

Upotpunjavanje rada enzima za varenje obavljaju metabolički enzimi koji olakšavaju praktično svaku hemijsku reakciju i ćelijsku funkciju u telu, uključujući čišćenje krvi i smanjenje upale u celom telu, među mnogim drugim vitalnom telesnim procesima. Nedostatak se pojavljuje kada su metabolički enzimi preusmereni za potrebe varenja zahteve. Oslabljen imuni sistem zbog nedostatka enzima omogućava akumulaciju patogena (agensi koji su uzrok bolesti) i kancerogenih supstanci (materije koje izazivaju kancer), i prisutna je nesposobnost organizma da potisne rast ćelija raka.

Skoro svi patogeni, uključujući ćelije raka zaštićeni su proteinom, ili ” fibrinom “, koji otežava rad imunog sistema da ih identifikuje i uništi. Ovaj čvrst omotač može biti i do 15 puta deblji od membrane normalne ćelije (1,5). Ovo je mesto gde su potrebni metabolički enzimi. Najveći deo ovih enzima su proteaze, ili ” protealitski ” enzimi koji ubrzavaju razlaganje proteina. U dovoljnim količinama, oni vare zaštitnu fibroznu membranu i izlažu ćelije raka imunom sistemu.

Pošto pankreas proizvodi većinu enzima u telu, suplementacija metaboličkim enzimima pomaže ovom često preopterećenom organu da se odbrani od kancera. Obimno snabdevanje pankreatskim enzimima treba uzimati oralno između obroka kako bi se olakšalo snabdevanje i uskladištavanje zaliha metaboličkih enzima. Za razliku od enzima za varenje koji su uzeti sa hranom, metabolički enzimi se uzimaju na prazan stomak da bi se olakšao njihov ulazak u krvotok. Zbog svojih sposobnosti varenja belančevina i svojstava unapređenja zdravlja, terapijske doze metaboličkih / pankreatskih enzima su uspešno korišćene decenijama kao ispomoć kod lečenje raka.

Istorijski gledano, slučaj primene pankreatskih enzima u lečenju raka je prvi put ustanovljen početkom 1900-tih od strane škotskog embriologa Džona Berda, koji je primetio pod mikroskopom da ćelije placente sliče malignim ćelijama i da rastu u procesu pripreme za formiranje bebe. Opažajući da tkivo placente zaustavlja sa rastom u osmoj nedelji nakon što fetus počinje da sam proizvodi pankreatske enzime, Berd je oformio teoriju da bi maligni tumor reagovao na isti način ukoliko se obezbede dovoljne količine pankreatskih enzima.

Berd je testirao svoju teoriju sa velikim uspehom koristeći pankreatske sokove da se smanje tumori kod ljudi i životinja, a ova otkrića objavljeni su 1911god. u monografiji pod nazivom “Enzimska Terapija za Kancer”. Njegov pionirski rad je potpuno pao u zaborav posle njegove smrti 1923god. sve dok teksaški stomatolog po imenu Vilijam Donald Keli nije zasnovao svoju sličnu teoriju na osnovu Berdovog rada od skoro pre četrdeset godina.

Dr. Keli je sam sebe izlečio od naprednog raka pankreasa korišćenjem protokola u velikoj meri oslonjenog na uzimanju mega doza pankreatskih enzima kroz suplementaciju. On je nastavio da uspešno leči hiljade drugih pacijenata obolelih od raka u završnom stadijumu, ali i pored njegovog neobičnog dostignuća, bio je proteran od strane medicinske zajednice koja je (i još uvek) odbila da prihvati da je prirodna, bez toksičnih supstanci terapija efikasna kod lečenja kancera.

Specijalista iz New Yorka dr Nikolas Gonzales, zaočeo je pregled Kelijevih pacijenata početkom 1981god. još dok je bio student na Univerzitetu Kornel. To je uključivalo istraživanje uzimanja pankreatskih enzima za lečenje raka, što bi eventualno dovelo do njegove sopstvene prakse upotrebe enzima kao pristupa u lečenju pacijenata sa uznapredovalim stadijumom kancera. On je i dalje nastavio lečenje svojih pacijenata sa prirodnim terapijama i enzimima zasnivanim na radu Berda i Kelija.

Zdrave osobe mogu u malim dozama uzimati enzime za varenje obroka i metaboličke enzime na prazan stomak, u cilju održavanja zdravlja i sprečavanje nastanka deficita tokom vremena. Trudnice treba uvek da se konsultuju sa lekarom pre početka režima suplementacije.

Za ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima najbolje je da se počne sa unošenjem malih doza enzima, postepeno povećavajući ih dok se ne osete maksimalne koristi. Dopunjavanje između obroka sa čak 40-60 sistemskih enzima u okviru dnevne terapijske doze za pacijenate obolele od raka nije neobično.