deca sa autizmom

 

Učenje dece sa autizmom se razlikuje od učenja dece bez autizma. Zahvalni smo što imamo iskustva brojnih učitelja, trenera i roditelja koji su pronašli strategije i tehnike čineći ovaj zadatak lakšim. Pratimo deset preporuka o učenju, treniranju i životu sa decom koja imaju autizam, koje su preuzete iz radova Martina A. Kozlofa sa Džudvajn Centra za Autizam, Primenjenu Bihevioralnu Analizu, brojnih roditelja, dece i učitelja.

Preporuka 1:

Imajte veća očekivanja. Nemojte pretpostaviti da osoba ne može da uradi nešto samo zato što ima autizam. Nemojte da Vas kontroliše IQ te osobe. Vrlo je teško precizno odrediti IQ deteta sa autizmom. Očekujte od deteta ili osobe da se ponaša, da odgovara na Vaša pitanja, da dodje kad je pozovete i da završi zadatke koje joj zadate. Osobama sa autizmom treba više vremena da bi uradile određene stvari, a može joj trebati i Vaša pomoć, ali ipak očekujte sve najbolje od njih. Povrh svega, nemojte opraštati loše ponašanje samo zato što Vam ih je žao.

Prva promena koju većina nas treba da napravi je da prestanemo da mislimo o osobama sa autizmom kao o bespomoćnim žrtvama. Osobe sa autizmom  su ljudi. Oni su ljudi sa osećanjima, mislima, željama i potrebama. Reaguju na pozitivnost, ljubav, pažnju, kaznu i na sve stvari koje proživljavamo. Međutim, mogu reagovati na različite načine.

Preporuka 2:

Primenjujte pozitivan pristup. Budite pozitivni. Obratite pažnju i tražite odgovarajuće ponašanje. Kada ih vidite, prokomentarišite i ohrabrite ih sa nekom frazom (npr. „Keri, sviđa mi se kako mirno sediš.”) Kako biste uspostavili nova ponašanja, koristite druge vidove ohrabrenja, pored verbalnih, npr., fizičko odobravanje (potapšati po glavi, „baciti kosku”), kao primarno ohrabrenje (hrana ili slatkiši), ili ohrabrenje putem aktivnosti (igračke, vreme za igru itd.).

Obratite pažnju –

vrlo je važno naći jako ohrabrenje (bilo šta, što dato nakon nekog ponašanja, pojačava to ponašanje). Kako biste ga našli, razgovarajte sa roditeljima, drugim nastavnicima koji rade sa detetom, pratite šta dete prisvaja, probajte milion različitih stvari da vidite šta dete motiviše. Čim ste našli snažno ohrabrenje, držite ga pod kontrolom i ne dozvoljavajte detetu da mu priđe bez obavljenog zadatka. Neograničen pristup ohrabrenju ga slabi. Ignorišite neodgovarajuće ponašanje. Destruktivno, uvredljivo ili opasno ponašanje zahteva posledice, ali što se tiče većine ponašanja, počnite sa ignorisanjem.

Komentarisanje, gledanje, ili obraćanje pažnje neodgovarajućem ponašanju može biti ohrabrujuće za takvu vrstu ponašanja kod dece sa autizmom. Kada objašnjavate pravila, morate ih iznositi u pozitivnim terminima. Bolje je reći „Sedni na stolicu”, nego „Nemoj da ustaješ”. Reci osobi šta da radi, a ne šta da ne radi. Ukoliko napravi grešku, recite „Dobar pokušaj”, i pusti ga/je da ponovo pokuša. Takođe, nikad nemojte da pričate o problemima u ponašanju te osobe u njenom prisustvu.

Preporuka 3:

Zahtevajte reakciju.  Nikad nemojte tražiti od osobe sa autizmom da išta učini! Uvek im recite. I nikad nemojte tražiti od osobe sa autizmom sama da uradi ako joj treba Vaša pomoć. Kada tražite nešto od osobe sa autizmom da nešto uradi, dajte ima malo više vremena za reakciju (oko deset sekundi). Mnoge osobe sa autizmom imaju poteškoća u razumevanju zvučnih informacija i/ili vizuelnih signala, a može im trebati malo više vremena da razumeju šta ste uradili i da odgovore. Ako nakon desetak sekundi, osoba ne odgovara, krenite sa odgovorom.

Na primer,

ako ste pitali „Kejla da li si danas srećna?”, a niste dobili odgovor, pokrenite Kejlu govoreći, „Da, ja sam ….”. Samo da popuni prazno mesto. Ukoliko i dalje nema odgovora, pokušajte ponovo sa „Da, ja sam s….” (Ako izgleda srećno”. Ako i dalje nema odgovora, koristite gestikulaciju kako biste dobili „Da” ili „Ne”. Koji god Vam odgovor da (pa i ako klimne glavom), obavezno je pohvalite sa „Dobar odgovor” ili „Lepo si rekla”.

Nikada nemojte dozvoliti da pitanje ostane bez odgovora ili neki zahtev da nije odrađen. Nemojte odustajati od njega i nastavljati sa narednim detetom. Ako uradite to, dete sa autizmom će naučiti da se od njega ne zahteva odgovor i da njihov odgovor nije važan. Obavezno trebate da dobijete odgovor. Recite šta mislite i mislite šta kažete.

Preporuka 4:

Ignorišite nevažan govor, vokalizaciju, kikotanje, smeh i dela. Evo jedne scene: Odjednom, Endru, dete sa autizmom kreće sa glasnim i animiranim kikotom. Nastavnik troši narednih 15 minuta pitajući ga šta je smešno, smejući se sa njim, pokazujući po prostoriji na nekoliko predmeta, pitajući „Da li se ovome smeješ?” Kikotanje odjednom prestaje. Nastavnik ostaje začuđen, bez ideje o tome šta je pokrenulo kikotanje.

Nadao se za trenutak napretku i povezivanju sa Endruom.  Umesto napretka, nastavnik je samo ohrabrio takvo neodgovarajuće ponašanje na 15 minuta! Zapamtite da obratite pažnju na ponašanje koje želite i da ignorišete ponašanje koje želite da prekinete. Šta je neprimereno kod kikotanja, pitate se? Ništa, ako je povezano sa onim što se dešava trenutno. Međutim, ako ne vidite jasnu vezu sa onim što se dešava, ili što se desilo, ignorišite.

Morate da naučite dete sa autizmom šta je bitan, a šta nebitan govor i akcije. To važi i za samostimulišuće ponašanje, ponavljanje bez smisla, reči i fraze van konteksta, vrištanje, čudne radnje i svako drugo ponašanje koje nije povezano sa dešavanjima. Jedna od zamki u koju roditelji i nastavnici upadaju, što se tiče dece sa autizmom, je ta što želimo da pospešimo komunikaciju, zato što je retka sa decom. Međutim, morate lepo ohrabriti i reagovati na bitna i nebitna dejstva. Inače, dobićete još nebitnog govora i dela zato što dete to vidi kao način dobijanja Vaše pažnje. Kada dete uradi nešto bitno, dajte mu obilje pohvala, ističući bitnu vezu između onog što je dete uradilo i situacije (npr. „Da, Endru, smešno je kada se Barni kikoće!”).

Preporuka 5:

Pričajte polako, jasno i određeno. Zapamtite, osobe sa autizmom imaju poteškoća u obradi onog što ste rekli. U početku, pričajte sporije i jasnije, tako da dete shvati sve  (Kasnije ćete početi sa što normalnijim govorom kako bi dete svakoga razumelo, ne samo Vas). Pobrinite se da Vas dete gleda u lice (o tome ćemo kasnije) kako bi počelo da shvata neverbalne signale. Budite precizni u govoru. Sve dok dete ne nauči kolokvijalizme i apstrakciju, nemojte ih koristiti. Npr., umesto da kažete „Izvoli sesti”, recite „Sedi na stolicu”.

Dosta dece sa autizmom je prilično doslovno i mogu pogrešno shvatiti fraze koje nisu doslovne – bez obzira koliko uobičajene mogu biti. Na primer, jedan roditelj mi je jednom rekao da je bio začuđen kad je videla da njeno dete drži radnu svesku odmah ispred njegovog lica, dok nije shvatila da mu je rekla „Drži oči na papiru”. Pazite na nedoslovni govor – može imati nesagledive posledice! Koristite imenice kao imenice, glagole kao glagole, prideve kao prideve. Na primer, ako učite dete bojama, pokazujući kocke različitih boja, umesto da kažete „Ovo je plava”, bolje recite „Ovo je plava kocka”. Nemojte reći „Ovo je krava” ako pokazujete sliku krave. Bolje recite „Ovo je slika krave”.

Pazite da greškom ne postavite pitanja umesto da dajete naredbu. To radimo kad govorimo nešto detetu da uradi, postavljajući pristojna pitanja – „U redu?”. Ovo menja naredbu u zahtev, gde dete može reći ne. A pošto želimo da ohrabrimo odgovarajuću komunikaciju, želimo da ispoštujemo njihovo „ne” i da zaustavimo aktivnost. Takođe, izbegavajte direktna pitanja, poput „Hoćeš li da uradiš ovo?” ili „Jesi li spreman za rad?”. Druge izjave koje trebate izbegavati: „Uradi to za mene” (Domaći rad se ne radi za nekog drugog, već je to obaveza deteta), „Okačimo naš kaput” (Osim ako je vrlo veliki kaput, izbegavajte govor u množini). Takođe, izbegavajte „Molim te” i „Hvala” u učenju, to su naredbe ne molbe.

Preporuka 6:

Koristite raspored i druge metode kako biste predvideli događaje i promene za dete sa autizmom. Većina dece sa autizmom se opire promenama i preferira da stalnost. Više nego tvrdoglava navika, ovo je najverovatnije zbog nemogućnosti deteta da u potpunosti razume i obrati pažnju na šlagvorte iz okoline, najavljujući promene. Brojna deca sa autizmom se koncentrišu na manji deo situacije, pre nego na celu.

Na primer,

većina nas može pogledati po sobi i videti da se ljudi spremaju da krenu kući, čujemo šuštanje papira, sat kako otkucava, čujemo i nastavnika kako kaže „reči za kraj dana” itd. Deca sa autizmom mogu propustiti sve ovo, koncentrišući se na zagonetku koju rešava. Deca sa autizmom trebaju da znaju poredak aktivnosti. Treba ih takođe upozoriti na promenu aktivnosti (npr., „Za pet minuta treba da se skloni slagalica”) i na početak neke nove (npr. „Kejla, za pet minuta će da zazvoni školsko zvono. Biće glasno!”). „Društvene priče” su priče koje objašnjavaju razlog dešavanja deci sa autizmom, objašnjavajući perspektivu drugih i priča o očekivanom ponašanju drugih i dece sa autizmom. Društvene priče mogu biti odličan način da se dete pripremi za promene i nove situacije.

Preporuka 7:

Nemojte podizati glas, hvatati, ili pretiti detetu. Povišenje glasa može izgledati kao prirodan način za pristanak (Funkcioniše kod kuće. Je li tako?). Međutim, mnoga  deca sa autizmom su osetljiva na zvuk. Mogu Vas početi jednostavno izbegavati. Takođe, kad podignete glas na dete, već je data komanda četiri-pet puta. Time smo naučili dete da smo jedino ozbiljni kada povisimo glas.

Dete sa autizmom zna da od njega ne očekujemo da posluša, sve dok se ne vikne. Kako bismo to zaobišli, recite detetu dva-tri puta da nešto uradi, a ako ne posluša, pomozite mu sa najmanje  nametljivim metodom kako bi dete poslušalo.

Na primer,

ako ste smireno rekli detetu da sedne dva-tri puta, a dete i dalje stoji, stavite ruke na njegova ramena i navodite ga da sedne. Kada dete sedne, recite mu „Lepo si seo/sela. Dobro pratiš uputstva”. Dete uči odatle da ste ozbiljni. Umesto da jurite ili grabite dete koje beži (osim ako je dete u opasnosti), recite detetu šta bi trebalo da radi („Trebaš da dođeš ovamo”), nudeći detetu mogućnost da se samo vrati.

Na primer,

„Čim dođeš ovamo i završiš svoje aktivnosti, biće vreme za užinu”. Nemojte pretiti detetu negativnim posledicama (npr. „Ako ne dođeš ovamo, nećeš moći da izlaziš napolje danas”). To će dovesti do borbe za moć i/ili još više izbegavanja. Ostanite smireni i pozitivni. Učite dete da Vas pita ili da kaže kuda ide, predviđajući njegovo bekstvo, govoreći „Izgleda kao da želiš da izađeš napolje. Koristi svoje reči.” Tada, nagradite ovo primereno ponašanje sa izlaskom napolje (ukoliko je moguće – a ukoliko nije recite mu kada će izlazak napolje biti moguć).

Preporuka 8:

Nemojte dozvoliti da problemi sa ponašanjem uspeju da izbegnu zahteve. Ako naredite nešto detetu, a ono dobije napad besa, ignoriše Vas, kreće sa samostimulativnim ponašanjem, odšeta, ili odbija da se povinuje Vašem uputstvu, morate da nastavite sa insistiranjem da završi ono što mu je rečeno.Sačekajte da se smiri, osigurajte ispunjen zadatak. Pokušajte sa uslovnim izjavama kako biste motivisali dete.

Na primer:

„Znam da ne voliš da raspremaš krevet, ali kada završiš, moći ćeš da voziš bicikl (ili nešto što dete voli).“ Ovo dovodi do obostrane pobede, što uvek tražimo u odnosu sa decom. Dozvoljavanje detetu da izbegne zadatke je snažno ohrabrenje takvom ponašanju (napadi besa i sl.), a to je navika teška za prekidanje.

Preporuka 9:

Nemojte da uspostavljate rigidne rutine ili fiksacije. Deca sa autizmom obično imaju rituale ili rutine, za koje imaju osećaj da moraju da izvrše. Dete će često zahtevati da neko drugi dođe u sklad sa njegovim rutinama. Na primer, znam malo dete koje mora izbrojati deset koraka kako se penje uz stepenice. Ako pogrešno prebroji, ili se nešto ne slaže, dete će zahtevati da i ono i mama ponovo krenu od početka.

Ovo je verovatno slično opsesivno – kompulzivnom ponašanju.

Kao da dete veruje da će se nešto loše desiti ako ne odradi svoju rutinu ili ritual. Ovo u stvari postaje proročanstvo koje se samo po sebi ispunjava. Kad se odradi ta rutina, pojavljuje se olakšanje da se loše stvari neće desiti. Sprečavanje deteta da odradi rutinu (ritual) može dovesti do opasnog napada besa. Predajući se rutini (ritualu) nakon toga, samo ohrabruje rutinu (ritual) i napad besa – nikako nije dobro! Nemojte da preterate zaustavljajući sve rutine i rituale. One bezopasne nemojte ograničavati (kao što je ređanje igračaka u sobi), samo ih ignorišite i nemojte pratiti.

Ali, nipošto ne dozvoljavajte detetu da zahteva od drugih da se povinuju njihovim rutinama ili ritualima, niti da mu dozvolite da zauzme čitavu kuću ili školu.

Napadi besa moraju doći, ali se uvek trebaju ignorisati (osim ako je dete u opasnosti). Ignorisanje ponašanja koje je ranije dobijalo dosta pažnje, dovešće do njegovog pogoršanja pre poboljšanja. Budite strpljivi i ignorišite ga bar tri nedelje (vreme za koje se razvijaju nove navike). Ako se ponašanje ne promeni, još jedna strategija se treba primeniti (možda pažnja nije motivacija za ovakvo ponašanje).

Preporuka 10:

Uspostavite, ohrabrujte i očekujte osnovni protokol učenja/bavljenja. Osobe sa autizmom imaju poteškoća bavljenjem onim što je važno. Često obraćaju pažnju na nevažne delove onog što govorite ili radite, ili se zanima svojim interesima, radovima ili čulnim potrebama. Kako bi osobe sa autizmom efikasno naučile, prvo moramo zadobiti njihovu pažnju. Moji prvi kontakti sa autizmom su bili kada sam procenjivao podobnost dece za program rane intervencije. Da nisu ozbiljne prirode, moji pokušaji procene dece sa autizmom bi bili komični.

Moj izveštaj je ovako glasio:

„Dete je slagalo dve kocke na kauč, tri kocke na sto i četiri kocke u frižideru.Ovo može biti u redu što se tiče testiranja, ali nastava je nešto različita. Kako biste naučili dete, morate dobiti njegovu pažnju. To znači da su na jednom mestu u sobi, da sede i da gledaju u Vas. Dete ne maše rukama u vazduhu, ne igra se sa nečim i ne trlja se. Ruke su im spremne za rad. To je tačno šta znači protokol učenja/bavljenja.

Protokol Učenja/Bavljenja:

a.Izdajte naredbu:

„Sedni na stolicu”. Ako dete ne sedne, postarajte se da sedne i pohvalite dete – „Lepo si seo”.

b.Izdajte naredbu:

Ruke na sto” ili „Da ruke budu spremne”. Ako dete ne stavi ruke na sto, postarajte se da uradi, pohvaliti ga sa „lepo su ti ruke spremne” ili „Lepo pratiš uputstva”.

c.Izdajte naredbu:

Gledaj u mene”. Ako Vas dete ne gleda, sačekajte ga, a kada dobijete i kratak kontakt sa očima, pohvalite ga sa „Dobro gledaš”, omogućavajući prijatnu aktivnost ili nagradu sa hranom. Povremeno, potrebno je držati malo hrane ili igračku koju voli blizu očiju kako bi se omogućio kontakt očima. Čim se uspostavi, možete skloniti željenu stvar od očiju. Obavezno to odradite pre izdavanja naredbi, aktivnosti ili nagrade. To priprema decu da uče, pomaže kontrolisanju stranih stimulanasa, učeći decu navikama učenja.

Napomena čitaocima…

Osnivači i saradnici BBB Mreže za Pomoć Autizmu nisu lekari; roditelji koji doprinose na nivou volontera.Ovaj članak može uputiti na knjige, druge članke i sajtove koji mogu biti od koristi čitaocu. Urednik ne prezentuje niti garantuje u skladu sa preciznošću ili potpunosti informacija na bilo kojem od ovih sajtova, članaka ili knjiga, a odriče se svake odgovornosti povodom informacija koje se nalaze u, ili su izostavljene sa ovih knjiga ili sajtova. Reference na njih se ne smenju tumačiti kao odobrenje ovih sajtova ili knjiga, ili informacija sadržanih tu. Informacije o PDD/ASD mogu brzo zastareti.